Моја драга Гара, сапутнице свих мојих дана…

Твојим одласком није отишла само моја супруга, већ је нестала тиха снага која је држала мој живот. Била си мој ослонац у свему, моја сигурност у несигурним данима и човјек на кога сам се могао ослонити без иједне изговорене ријечи.

Знала си моје потребе, носила моје бриге и олакшавала ми оно што је живот чинило тешким. Своју снагу често си трошила да би мени било лакше, а своје дане испуњавала бригом за нас.

Тек сада, пред овом тишином, видим колико је твоје присуство било велико. Колико је обичан дан вриједио јер си ти била у њему. И колико је тежак живот када одеш ти која си га чинила лакшим.

Не знам чиме да ти захвалим за све што си била.? Знам само да ће ми до краја живота недостајати твоја доброта, твоја брига и твоја тиха присутност.

Почивај у миру, Милице. Твој одлазак је моја највећа празнина, а све што си ми дала остаје моје највеће богатство.

Твој Ратко.