Четрдесет дана је прошло од када си нас напустила, секо моја, најмилија, мој поносу.
Боли празнина, боли тишина, боле наши разговори дивни, твој најдивнији осмијех, питања како си мој Наћулине, кад ћеш ми доћи. У мом болном срцу живиш анђеле мој са најљепшим успоменама. Твоја љубав, доброта коју си нам пружала живјеће у нама док постојимо. Нека те анђели чувају са нашом милом мајком, до поновног сусрета. Почивај у миру Божијем.
Христос Васкрсе!

Воле те бескрајно твоји:
сестра Наташа-Наћулин, зет Мики, сестричина Милица-Мица и сестрић Лазар-Лаки