Драги брате Немања,

Година дана нас дијели од твог одласка. Прошла је брже него што смо могли да замислимо, а ипак је сваки њен дан носио исту мисао - колико нам недостајеш и колико је тешко помирити се са тим да те нема.

Недостајеш нам у сваком породичном окупљању, у сваком важном тренутку, али и у оним сасвим обичним данима који су некада били љепши јер си био дио њих. Твој осмијех, доброта и љубав коју си несебично пружао оставили су траг који вријеме не може да избрише.

Доротеа расте без свог стрица, али уз љубав и сјећање на тебе. Вољели бисмо да можеш да видиш сваки њен осмијех, сваки нови корак и све оно на шта би, без сумње, био поносан. О теби ће слушати приче које ћемо јој причати са љубављу и поносом, како би кроз њих упознала човјека којег смо неизмерно вољели и који нам свакога дана недостаје.

Иако те више не можемо загрлити нити чути твој глас, носимо те у срцу, у успоменама и у сваком тренутку који нас подсјети на тебе. Љубав коју осјећамо према теби не пролази и сјећање на тебе живјеће заувјек. Са љубављу, тугом и поносом што смо те имали, заувијек те се сјећамо.

Воле те брат Стефан са супругом Кристином и кћерком Доротеом.