Мајко, прође 40 дана,40 дана бола, празнине, тишине. Недостајеш мила моја, твоје мјесто празно. Недостају ми наши свакодневни ритуали, разговори, договори, твоји савјети. Твој вапај да ти помогнем, да те спасим није уродио плодом. До презадњег дана сам се надала да ћеш савладати и ову препреку, као све претходне, али није било тако. Твоје посљедње ријечи ме прате и пратиће ме до посљедњег даха и давати ми снагу у животу. Твој задњи пољубац као додир пахуље и даље осјећам. Имала си велико срце, у којем је било мјеста за све. О свима си бринула као најрођенијим. О свима си више бринула него о себи. Цијели живот си несебично давала, макар то било и на твоју штету. Носила си терет, бриге и бол који многи нијесу видјели. Имала си праг бола који ријетко ко може поднијети, али ипак нијеси престала вољети. Отишла си тихо и достојанствено онако како си живјела.

Ти нијеси умрла, само се преселила на неко боље мјесто гдје нема патње и бола. Отишла си међу Анђеле, јер ти је тамо мјесто. Била си Анђео, изгледа да ти је то име донијело. Твоје срце ће наставити да живи у овом што си ми дала. Бићеш мој светионик у даљем животу. Опрости ми ако ти моје сузе ремете мир, разумјећеш као и обично. Хвала ти на свему. Волим те и вољећу те до посљедњег часа на овом земаљском свијету.

Твоја Олга