Анђеле мој,

Седамнаести март свиће тише него пре,
а срце прво изговара твоје име.
Раде, мој Радославе!

Од када те нема,
стихови сами долазе.
Туга и бол за тобом
никад не пролазе.

Душа твоја – светлост без краја
радост што време не брише.
А мени, сине, недостајеш тако,
да свака суза име ти пише.

Данас би свеће сијале јаче,
а смех би испунио дом –
овако бела ружа на длану мирише –
шапуће, заувек си мој.

У свакој звезди тражим ти очи
у ветру твој нежни глас –
верујем, кад срце заболи
да спушташ крила на нас.

Анђеле мој са крилима белим,
рашири их кад заболи ноћ.
Загрли мајку невидљивим додиром
и подари срцу спокој и моћ.

Нек ти је рођендан у вечном сјају
где нема бола ни растанка,
а ја ћу те чувати у сваком даху
до поновног загрљаја – без престанка.

Воли те Мајка 🤍