Рашула мили,
о како смо само сузе лили.
Када чусмо тужну вијест,
чудо нас снађе у тај трен.
Ни слутили нисмо,
зато ти пишемо ово рајско писмо.
Како без тебе сада,
доћи горе на кућна врата.
Ко да нас дочека и рашири руке,
проговори оне ријечи из дубине душе.
Окупљ'о си нас у нашем родном крају,
а ми ћемо наставити ту традицију.
Знао си шале збити,
твоје најмилије насмијати.
Веселити се ми смо знали,
и по коју запјевати.
Кућа оста пуста без гласа,
а наш Рашула покуца на рајска врата.
А ми ћемо, Рашула, како си хтио,
чувати све што си нам оставио.
Ове ријечи мале јесу,
колику би теби написали пјесму.

Твоји Милица,Милутин,Тијана, Рада и Алексеј.